Archive | јул 2014

Јелена Миловановић

Простор   из   маште и мој доживљај у   њему

             Пролеће, лето, јесен, па и хладна зима. Између има један међу простор  са четири капије.

            Те четири капије воде у неке Светове маште. Ту су капије:  Ноћи вештица, Новe године, Полузимских и долинских водопада   и  Вилинских  палата.  Шта мислате, како ја то знам? Лако кад сам била тамо. Морам да вам кажем то је чудесно место.Стигла сам тамо путем пахуља и лишћа. Ветар ме је одувао, знам да је смешно, и јасам се смејала . Али опет,  било  је невероватно.

            У  прву капију сам ушла. Та капија је имала на себи  нацртану бундеву која је имала лице које се злокобно смеје . „О боже!“, рекох док сам гледала разноврсне монструме. Један велики монструм са црвенинкрзном стаде истред мене и упита ме: „Јеси ли ти нова вештица у граду?“ Зачудила сам се јер сам вештица и питала монструма: „Како се зовеш?“ Oн ми одговори: „Ја сам Лари“.“Jа сам  Јелена“. Лари ми је показао град . У граду се налазила школа за вештицеи мале злице. Свуда са стране су голе гране дрвећа без иједног  листића. Билаје ту и мочвара токсичне киселине која је одвратно мирисала. „Уморила сам се“, рекох Ларију и седох на метлу и одлетех из града, срећна због новог пријатеља.

            Стала сам испред друге капије , а на капији је новогодишња јелка. Ушла сам и у ту капију и претворила сам се у деда-мразовог помоћника. Оклизнула сам се и ударила у нешто лепљиво. „У њам“, то су куће од слаткиша. Зачудила сам се, знате ли зашто? Зато што су тамо куће од слаткиша. Почела сам да грицкам те дивне слаткише, али су ми неки мали људи са шареним униформицама рекли да су то њихове куће . Они су се звали Млафи , Блафи и Лафи. Они су патуљци. Млафи, Блафи  и  Лафи  су ме упознали са   деда  Мразом. Пут је био поприлично труцкав јер  смо прелазили кањоне и пећине прекривене белим покривачима. „Хо, хо, хо…“, зачу се нечији глас чим стигосмо на северни пол. „То је деда-мраз „, рече Блафи. „Кога ми то имамо овде „, рече деда-мраз. „Ја се зовем Јелена „, рекох, а затим деда Mраз рече: „Да, знам како се зовеш“. Зачудила сам се и упитала деду: „Да ли могу да будем Ваш помоћник?“ Деда рече:“Наравно, свака помоћ је добро дошла.“ Била сам толико срећна и сви су у знак радости певали раскошну новогодишњу песму. Ишла сам са дедом да делим поклоне малој деци за Нову годину јер је деда рекао да сам најбољи помоћник на целом Свету. Захвална деда-мразу отишла сам кроз капију са великим осмехом на лицу.

            Ушла сам у трећу капију и видела нацртана два водопада са ружама које га красе. Опет ми нећете поверовати, видела сам неописиво лепе водопаде блиставе и чисте воде  и врт пун розе, жутих и шарених ружа. У рукама сам имала магични штап и хаљину која је личила на водопад и огрлицу која је била зачарана. Лутала сам и лутала док нисам стигла у неко село. То село је било сачињено од кућа морских корала, морских алги, од траве, од грана и од ветра. Ту су живели чаробњаци. Рекли су ми да их у граду терорише зли монструм по имену Гонзилијус који је био мешавина диносауруса и вука. Он је бљувао ватру и имао је веома велика крила. А тек што су му зуби били оштри. Био је врло страшан и зао. Док сам шетала градом видела сам како се два чаробњака боре против Гонзилијуса. Скочила сам им у помоћ и одбранили смо град од тог злог монструма. Имали смо велику гозбу и краљ града се појавио на тој гозби. Чек,чек,чек, па ја сам заборавила на краља. Он се звао краљ Лабралијус. Он је био најјачи и најхрабрији чаробњак у читавом Свету водопада. Ту је била и краљица Рељана и њихова ћерка Марија. Марија је у том Свету била моја најбоља другарица. Марија је била јако добра и брижна. Према свима је била добра и свима је помагала. Она и ја смо то утврдиле једном малом авантуром. Марија ме је једног дана позвала да идемо у један обилазак долинских и полозимских водопада. Ишли смо поред реке, а низ реку ка водопаду је један чувар водопада викао: „Упомоћ, упомоћ,…“Марија није могла да дозволи да чувар падне низ водопад, па је Марија скошила чувару у помоћ. „Јеси ли добро?“, упитале смо чувара. „Добро сам и хвала вам“, рече чувар. Убрзо смо виделе да је Гонзилијус угризао чувара. Марија га је излечила веома брзо и рекла му: „Следећи пут се пази“. Вратиле смо се у чаробњачку палату и отишла сам кроз капију у нади да ће становници бити опрезнији.

            Најзад, задња капија. Она је на вратима имала једну вилу. Ушла сам и видела да имам крила. Нисам се узбудила јер сам била вештица и патуљак, па чаробница. Упознала сам вилу без крила по имену Ерина и њену другарицу Сунчану Искру. Кренуле смо у потрагу за Еринином огрлицом крила – та огрлица Ерини даје крила. Ту је и мочварна зла вила Лаверна која хоће да влада вилинском палатом и разболи пупољак пролећа. „Ово је Лавернин замак“, рече Ерина. „Бинки, Бинкли“, звала је Лаверна своје гоблине слуге. „Донесите ми огрлицу која Ерини даје крила“. Бинки и Бинкли су били близанци па су имали и исту памет. Били су помало више тупави, али добро. „Ево је ! „, викну Ерина, „Моја огрлица“. Гоблини су нас нашли и одвели Лаверни. Чим смо ушле у Лавернин замак Ерина је на Лаверну бацила чини и Лаверна се претворила у жабу.

            Овај међупростор ме је научио много ствари о пријатељству и било је узбудљиво, зар не?

Advertisements

Јана Милосављевић

Павлово писмо

 

Павле први пут пише писмо. Писмо пише Петру. Претрчи преко пута, па писмо пошаље по поштару Пеђи. Петар прима писмо. Прочита писмо, па крену пут Параћина посетити Павла. пахуљице прекрише пут. Петру пркоси пахуљама. Полако пристиже пред Параћин. Павле причекује Петра. Пријатељи пресрећни. Празници почињу.

Јана Франета

Крађа, Јана Ф.

Глава до плафона

нигде не иде без телефона.

Ноге до столице,

тело до полице,

руке до сличице.

У тренду јеси

сасвим си фенси.

Коса до носа

очи к`о бадем,

пази да те не украдем.      

 

Прича слова Ј

Једног јесење јутра Јана је јела једре јабуке. Јана је јавила Јасмини једну јасну једначину. Јанине јабуке јесу једнакост. Јанина једначина је јасна -јабука је јефтина. Једино једначина Јасну једнако јари.

 

Моје двориште у јесен

            Питам се које је годишње доба стигло?

            Пуно је жутог, црвеног, браон и тамно зеленог лишћа. То лишће је суво и зато има чудан облик.

            Ветар се баш раздувао и више не можемо да се играмо напољу. Стигла је јесен. У јесен спремамо зимницу, ајвар, љутеницу, шарену салату и киселе краставце. Тада се птице селе у топлије крајеве.

            Ја волим јесен зато што су тада крушке и  јабуке зреле!

Душан Бошковић

У сусрет раној јесени

 Скоро сам заборавио летњи распист. Много сам заузет школским обавезама. Чак ме и природа подсећа да је лето прошло.

Примећујем да се време променило. У мом дворишту има опалог лишћа. Дрвеће је и даље обучено у зелену одећу, али сада има и понеку жуту шару. И ноћи су хладније. Кроз отворен прозор осећа се ноћна свежина. Зато се ујутру облачимо топлије.

Ипак, лето се још увек не предаје. Сунчано подне позива нас да се играмо. Нема купања, али још увек можемо да уживамо у топлим зрацма сунца.

Слава

 

Саша слави славу. Слободан стиже. Сташа стиже сутра. Сашка слеће сигурно. Светлана стиже сама. Сви стижу.

Сви славимо славу. Свако сваког служи. Служимо сви све, самоСара служи слатко. Сви се служимо, сви смо срећни. Слава се слави сложно. Славска свећа светли. Срећом сјаји.

Пролећна љубав

 

Лептирићи  и пчелице мале

са мојим се срцем

ових дана шале.

 

Лупило ме Сунце

право посред чела

много ми се свиђа

зујалица Лела.

 

Због ње ми је сада

чаробно пролеће

све ми блиста, сија

к’о најлепше цвеће.

Андрија Богдановић

Изокренута прича

 

Сјајна планина већ је била иза суна. Поље је изашло да се игра с децом. Цвеће је убрало лепог жутог Николу. Одједном је трава почела да пада по киши.

Дрвеће се сакрило испод деце. Само је куша поштедела николу. Рекла је да је то пролећни Николу.

Планина је почела да греје сунце. А весела дуга је почела да скакуће испод шарене деце.

Андреа Илић

Прича на слово П

Павле Павловић прерадио. Пошао после посла путем према пријатељу. Пева прелепу песму. После песме послао писмо Паји Пантићу. Помињао Петра Петровића, па Паја послао писмо Петру. Поваздан писали Паја Петру, Петар Павлу, па промислили посетити пријатеље. Писма паузирају, пријатељи путују.

                                                 Стиже пролеће

Пролеће стиже
и све нам је ближе.

Птичице весело цвркућу,
Док сређују своју кућу.

Дрвеће пупи и цвета,
али још увек нећебити лета.

Пролећна киша пљушти,
вода у барицама шушти.

Облаци по небу плове
и весело мењају боје.

Моја учитељица

 

 Идем у школу,

 да учим и бројим,

 у томе ми помаже

 учитељица коју волим.

 

 Њено лице осмех краси

звонак глас као пролеће буди нас.

Коса њена плава

као сунце нас обасјава.

Зове се Слађа

и мени је најслађа.

 Учи нас и васпитава

 и зато јој кажем: Велико хвала!