Архиве

Новогодишња радионица 2015.

И ове године поделили картице новим полазницима, говорили стихове, а Деда Мраз Душан поделио поклончиће који је спремио Књижевни клуб ,,Велимир Рајић“ Алексинац за све чланове свог подмлатка.

 

Advertisements

4. уметничка колонија у Липовцу

Полазници радионице ,,Српски лако“ били чланови Уметничке колоније Књижевног клуба ,,Велимир Рајић“ из Алексинца, која је четврти пут организована од 25. до 27. септембра 2015. у Липовцу.

Мали радионичари Јована Стојановић, Катарина Јовановић, Миљана Марковић, Андрија Богдановић, Јована Петровић, Војин Цветићанин, Никола Петровић, Кристина Стојановић, Лана Марковић и Ненад Петровић најпре су се представили својим радовима, а затим су последњег дана колоније писали заједно са ,,великим“песницима на радионици ,,Један на један“.

Ово су заједнички радови настали у веселој атмосфери.

Лана Марковић и Славиша Крстић

Дошли смо у шуму да сретнемо пуму

тигра, слона или вука

да Црвенкапу ослободимо мука.

Да слушамо песму славујеву или совину

кренули смо у пустоловину.

Почели смо прво да се пењемо на дрво,

па смо у три скока били крја потока.

Од силних вештина,

дигла   се  прашина,

али тад уместо авантуре

почели су да нас јуре,

да нам дају неке свеске и

стављају на муке тешке.

И да испунимо жеље њихове

решисмо да напишемо стихове.

Онда су нас напали жмарци,

чешкамо се као да нападају комарци!

Али кад се мора, ништа тешко није

имали смо авантуре много опасније!

Само вас молимо

уместо у линије и квадратиће,

дајте нам једну свеску

на медведиће!

27092015612

Миљана Марковић и Србобран Матић

Лаж на лаж

Другарице моја, невоља нас снашла

знаш ли да лопта сунчана још није изашла?

Баш су глупе ове лажи твоје

појаве такве знаш д ане постоје.

Веруј у оно што ти сада кажем,

нити сам лагала, нити знам да лажем!

Твоја ме изјава и плаши, и буни,

ако је то тачно, онда се закуни!

На своју изјаву, ја стављам три тачке,

кунем с еу сенку своје треће мачке.

Твоју лаж у обзир нећу да узимам

знаш да из географије ја петицу имам.

Географија није баш наука тешка

на тој страни књиге, штампарска је грешка.

Ако је то тачно да ме књига лаже

зашто ми то и наставник каже.

Ако те тврдоглавост твоја не постиди,

да се увериш, изађи, па види.

И одиста од сунца не беше ни зрак,

напољу је био баш тотални мрак.

Када назад ја похитах на спрат,

двадесет откуцава мој велики сат.

Како сам сметнула с ума ту ситницу –

другарице моја, лажеш за петицу!

27092015618

Ненад Петровић и Слободан Ивановић

Ја волим школу

Већ је друга година како идем у школу. Сви причају како је школа лепа, а у ствари је нико не воли. Деца се често туку, па учитељица виче на њих. Онда их тужи родитељима, па их и они грде.

Ја волим школу – али, само кад је распуст!

27092015640

Јована Петровић и Горица Станковић

Јесен

Стигла је јесен – поглед занесен.

Киша ме љуби – цвокоћу зуби.

Зелена бледи – јесен седи.

Птице одлећу – ја сањам о пролећу.

Стао ми мозак

Стао ми мозак

не знам ни да бекнем

сад бих неког

стварно да јако звекнем.

Стао ми мозак

ја морам да учим

не ради му се више

сад се само мучим.

Стао ми мозак

још ми се и спава

можда он ради

а сад забушава.

27092015616

Никола Петровић и Ненад Глишић

1 на 1

Кад видимо празан терен,

кад усамљен стоји кош,

кад немамо друга посла,

када дан је сив и лош,

Војин и ја, млада браћа,

понесемо лопту совју,

па на терен истрчимо

и бацимо игру коју.

Војин ћесто побеђује,

али то ме не секира,

он кошарку игра стално

под обручем нема мира.

А ја чекам своју шансу,

ја сам храбар, ја сам смео,

једном ћу 1 на 1

да закуцам као Тео.

27092015617

Војин Цветићанин и Вера Цветановић

Мој сан

Кошаркаш сам прави

иако сма мали

када лопту бацам на кош

публика скандира – хоћемо још!

Ја се трудим, ајмо трице

све због једне девојчице!

Стадион се тресе – још ,још, још

и у задњем нападу дајем кош!

Аутограме од мене траже,

свима је драго, мени најдраже.

Ово је мој животни сан,

знам да ће доћи и тај дан!

27092015615

Катарина Јовановић и Миша Милуновић

Молба

Молим маме, молим тате

да не вичу и не прете

нек поштују дечја права

и погасе цигарете!

Много дима свима штети,

птици, цвету и планети.

Мање дима, цигарета

лепше ћемо сви живети.

дечји живот није огра

или нешто томе слично

живот то је кад волимо

и живимо породично!

Људи много, много пара

троше залуд због цигара,

читав свет на шкрге дише

не пушите, молим, више!

27092015642

Јована Стојановић и Анита Пешић

Никола

добила сам млађег брата

радују се мама, тата.

Сви од среће плачу сада

запевало пола града.

баке, деке, ујне, све

руке увис подигле

фамилија цела слави

што је он лепотан прави!

Крупне плаве очи има

допада се зато свима.

Грле га и мазе

и превише пазе.

Сви се ево скупили

и лопту му купили

да голове ниже

и пехаре диже.

Поносна и ја ћу бити

брат ми је, то нећу крити

ја га волим срцем целим

и са њиме срећу делим.

27092015613

Андрија Богдановић и Данијела Глишић

,,Џију џица је скуп свих борилачких вештина спојених у једно!“, зачу се глас тренера док се аутобус приближавао Сарајеву…

Ходао сам лагано приближавајући се татамију. Осећао сам лудо срце док је публика навијала за своје. Погледоа сам противника у очи. Гледао је и он мене. Подигао је леву обрву и подругљиво се насмејао.

Док сам летео преко татамија, нисам веровао да је толики бес могућ. Полетео сам ка њему, ударио га и он је пао. а онда се дигао и ударио ме. и опет ме ударио. И још једном. И још једном…Ма, ударао је колико је хтео.

Победио је. Ја сам изгубио. Онда је требало да се загрлимо. Таква су правила…а ја сам изгубио.

27092015619

Кристина Стојановић и Дарко Михајловић

Липовац

Липовац скровито је место

пођем некад, не баш тако често

Поток мали крај манастира блиста

хладна вода у њему је чиста.

Место пунои хармоније мира

затрепере само звона манастира

пећина нас недалеко страши

мног, пак, уђе, ни мало се не плаши.

Крст на стени стамен стоји

до њега се пење ко се стрмине не боји

у дому колоније ствара

дружење и рима свему дају чара.

Стара липа поред дима шушти

док пишемо песму, киша тамо пљушти

Липовац је по липама добио име

понони су мештани, а имају и чиме.

27092015614

Мирјана Цветићанин и Светлана Биорац Матић

МИМА
Четири године има
зове се просто – Мима.
Још о колонији појма нема
Ал` на колонији стихове спрема.
Помало нас кулира
испод ока гледа
Ал` се пред ,,великима“
ни за педаљ не да.
Када порасте и научи слова
заблистаће песничка
једна звезда нова.
(из дружења велике Миме и мале Цице :))
27092015621

И још мало утисака са колоније ↓

Јелена Миловановић

Простор   из   маште и мој доживљај у   њему

             Пролеће, лето, јесен, па и хладна зима. Између има један међу простор  са четири капије.

            Те четири капије воде у неке Светове маште. Ту су капије:  Ноћи вештица, Новe године, Полузимских и долинских водопада   и  Вилинских  палата.  Шта мислате, како ја то знам? Лако кад сам била тамо. Морам да вам кажем то је чудесно место.Стигла сам тамо путем пахуља и лишћа. Ветар ме је одувао, знам да је смешно, и јасам се смејала . Али опет,  било  је невероватно.

            У  прву капију сам ушла. Та капија је имала на себи  нацртану бундеву која је имала лице које се злокобно смеје . „О боже!“, рекох док сам гледала разноврсне монструме. Један велики монструм са црвенинкрзном стаде истред мене и упита ме: „Јеси ли ти нова вештица у граду?“ Зачудила сам се јер сам вештица и питала монструма: „Како се зовеш?“ Oн ми одговори: „Ја сам Лари“.“Jа сам  Јелена“. Лари ми је показао град . У граду се налазила школа за вештицеи мале злице. Свуда са стране су голе гране дрвећа без иједног  листића. Билаје ту и мочвара токсичне киселине која је одвратно мирисала. „Уморила сам се“, рекох Ларију и седох на метлу и одлетех из града, срећна због новог пријатеља.

            Стала сам испред друге капије , а на капији је новогодишња јелка. Ушла сам и у ту капију и претворила сам се у деда-мразовог помоћника. Оклизнула сам се и ударила у нешто лепљиво. „У њам“, то су куће од слаткиша. Зачудила сам се, знате ли зашто? Зато што су тамо куће од слаткиша. Почела сам да грицкам те дивне слаткише, али су ми неки мали људи са шареним униформицама рекли да су то њихове куће . Они су се звали Млафи , Блафи и Лафи. Они су патуљци. Млафи, Блафи  и  Лафи  су ме упознали са   деда  Мразом. Пут је био поприлично труцкав јер  смо прелазили кањоне и пећине прекривене белим покривачима. „Хо, хо, хо…“, зачу се нечији глас чим стигосмо на северни пол. „То је деда-мраз „, рече Блафи. „Кога ми то имамо овде „, рече деда-мраз. „Ја се зовем Јелена „, рекох, а затим деда Mраз рече: „Да, знам како се зовеш“. Зачудила сам се и упитала деду: „Да ли могу да будем Ваш помоћник?“ Деда рече:“Наравно, свака помоћ је добро дошла.“ Била сам толико срећна и сви су у знак радости певали раскошну новогодишњу песму. Ишла сам са дедом да делим поклоне малој деци за Нову годину јер је деда рекао да сам најбољи помоћник на целом Свету. Захвална деда-мразу отишла сам кроз капију са великим осмехом на лицу.

            Ушла сам у трећу капију и видела нацртана два водопада са ружама које га красе. Опет ми нећете поверовати, видела сам неописиво лепе водопаде блиставе и чисте воде  и врт пун розе, жутих и шарених ружа. У рукама сам имала магични штап и хаљину која је личила на водопад и огрлицу која је била зачарана. Лутала сам и лутала док нисам стигла у неко село. То село је било сачињено од кућа морских корала, морских алги, од траве, од грана и од ветра. Ту су живели чаробњаци. Рекли су ми да их у граду терорише зли монструм по имену Гонзилијус који је био мешавина диносауруса и вука. Он је бљувао ватру и имао је веома велика крила. А тек што су му зуби били оштри. Био је врло страшан и зао. Док сам шетала градом видела сам како се два чаробњака боре против Гонзилијуса. Скочила сам им у помоћ и одбранили смо град од тог злог монструма. Имали смо велику гозбу и краљ града се појавио на тој гозби. Чек,чек,чек, па ја сам заборавила на краља. Он се звао краљ Лабралијус. Он је био најјачи и најхрабрији чаробњак у читавом Свету водопада. Ту је била и краљица Рељана и њихова ћерка Марија. Марија је у том Свету била моја најбоља другарица. Марија је била јако добра и брижна. Према свима је била добра и свима је помагала. Она и ја смо то утврдиле једном малом авантуром. Марија ме је једног дана позвала да идемо у један обилазак долинских и полозимских водопада. Ишли смо поред реке, а низ реку ка водопаду је један чувар водопада викао: „Упомоћ, упомоћ,…“Марија није могла да дозволи да чувар падне низ водопад, па је Марија скошила чувару у помоћ. „Јеси ли добро?“, упитале смо чувара. „Добро сам и хвала вам“, рече чувар. Убрзо смо виделе да је Гонзилијус угризао чувара. Марија га је излечила веома брзо и рекла му: „Следећи пут се пази“. Вратиле смо се у чаробњачку палату и отишла сам кроз капију у нади да ће становници бити опрезнији.

            Најзад, задња капија. Она је на вратима имала једну вилу. Ушла сам и видела да имам крила. Нисам се узбудила јер сам била вештица и патуљак, па чаробница. Упознала сам вилу без крила по имену Ерина и њену другарицу Сунчану Искру. Кренуле смо у потрагу за Еринином огрлицом крила – та огрлица Ерини даје крила. Ту је и мочварна зла вила Лаверна која хоће да влада вилинском палатом и разболи пупољак пролећа. „Ово је Лавернин замак“, рече Ерина. „Бинки, Бинкли“, звала је Лаверна своје гоблине слуге. „Донесите ми огрлицу која Ерини даје крила“. Бинки и Бинкли су били близанци па су имали и исту памет. Били су помало више тупави, али добро. „Ево је ! „, викну Ерина, „Моја огрлица“. Гоблини су нас нашли и одвели Лаверни. Чим смо ушле у Лавернин замак Ерина је на Лаверну бацила чини и Лаверна се претворила у жабу.

            Овај међупростор ме је научио много ствари о пријатељству и било је узбудљиво, зар не?

Јана Милосављевић

Павлово писмо

 

Павле први пут пише писмо. Писмо пише Петру. Претрчи преко пута, па писмо пошаље по поштару Пеђи. Петар прима писмо. Прочита писмо, па крену пут Параћина посетити Павла. пахуљице прекрише пут. Петру пркоси пахуљама. Полако пристиже пред Параћин. Павле причекује Петра. Пријатељи пресрећни. Празници почињу.

Јана Франета

Крађа, Јана Ф.

Глава до плафона

нигде не иде без телефона.

Ноге до столице,

тело до полице,

руке до сличице.

У тренду јеси

сасвим си фенси.

Коса до носа

очи к`о бадем,

пази да те не украдем.      

 

Прича слова Ј

Једног јесење јутра Јана је јела једре јабуке. Јана је јавила Јасмини једну јасну једначину. Јанине јабуке јесу једнакост. Јанина једначина је јасна -јабука је јефтина. Једино једначина Јасну једнако јари.

 

Моје двориште у јесен

            Питам се које је годишње доба стигло?

            Пуно је жутог, црвеног, браон и тамно зеленог лишћа. То лишће је суво и зато има чудан облик.

            Ветар се баш раздувао и више не можемо да се играмо напољу. Стигла је јесен. У јесен спремамо зимницу, ајвар, љутеницу, шарену салату и киселе краставце. Тада се птице селе у топлије крајеве.

            Ја волим јесен зато што су тада крушке и  јабуке зреле!

Душан Бошковић

У сусрет раној јесени

 Скоро сам заборавио летњи распист. Много сам заузет школским обавезама. Чак ме и природа подсећа да је лето прошло.

Примећујем да се време променило. У мом дворишту има опалог лишћа. Дрвеће је и даље обучено у зелену одећу, али сада има и понеку жуту шару. И ноћи су хладније. Кроз отворен прозор осећа се ноћна свежина. Зато се ујутру облачимо топлије.

Ипак, лето се још увек не предаје. Сунчано подне позива нас да се играмо. Нема купања, али још увек можемо да уживамо у топлим зрацма сунца.

Слава

 

Саша слави славу. Слободан стиже. Сташа стиже сутра. Сашка слеће сигурно. Светлана стиже сама. Сви стижу.

Сви славимо славу. Свако сваког служи. Служимо сви све, самоСара служи слатко. Сви се служимо, сви смо срећни. Слава се слави сложно. Славска свећа светли. Срећом сјаји.

Пролећна љубав

 

Лептирићи  и пчелице мале

са мојим се срцем

ових дана шале.

 

Лупило ме Сунце

право посред чела

много ми се свиђа

зујалица Лела.

 

Због ње ми је сада

чаробно пролеће

све ми блиста, сија

к’о најлепше цвеће.

Андрија Богдановић

Изокренута прича

 

Сјајна планина већ је била иза суна. Поље је изашло да се игра с децом. Цвеће је убрало лепог жутог Николу. Одједном је трава почела да пада по киши.

Дрвеће се сакрило испод деце. Само је куша поштедела николу. Рекла је да је то пролећни Николу.

Планина је почела да греје сунце. А весела дуга је почела да скакуће испод шарене деце.