Полазници радионице ,,Српски лако“ били чланови Уметничке колоније Књижевног клуба ,,Велимир Рајић“ из Алексинца, која је четврти пут организована од 25. до 27. септембра 2015. у Липовцу.
Мали радионичари Јована Стојановић, Катарина Јовановић, Миљана Марковић, Андрија Богдановић, Јована Петровић, Војин Цветићанин, Никола Петровић, Кристина Стојановић, Лана Марковић и Ненад Петровић најпре су се представили својим радовима, а затим су последњег дана колоније писали заједно са ,,великим“песницима на радионици ,,Један на један“.
Ово су заједнички радови настали у веселој атмосфери.
Лана Марковић и Славиша Крстић
Дошли смо у шуму да сретнемо пуму
тигра, слона или вука
да Црвенкапу ослободимо мука.
Да слушамо песму славујеву или совину
кренули смо у пустоловину.
Почели смо прво да се пењемо на дрво,
па смо у три скока били крја потока.
Од силних вештина,
дигла се прашина,
али тад уместо авантуре
почели су да нас јуре,
да нам дају неке свеске и
стављају на муке тешке.
И да испунимо жеље њихове
решисмо да напишемо стихове.
Онда су нас напали жмарци,
чешкамо се као да нападају комарци!
Али кад се мора, ништа тешко није
имали смо авантуре много опасније!
Само вас молимо
уместо у линије и квадратиће,
дајте нам једну свеску
на медведиће!
Миљана Марковић и Србобран Матић
Лаж на лаж
Другарице моја, невоља нас снашла
знаш ли да лопта сунчана још није изашла?
Баш су глупе ове лажи твоје
појаве такве знаш д ане постоје.
Веруј у оно што ти сада кажем,
нити сам лагала, нити знам да лажем!
Твоја ме изјава и плаши, и буни,
ако је то тачно, онда се закуни!
На своју изјаву, ја стављам три тачке,
кунем с еу сенку своје треће мачке.
Твоју лаж у обзир нећу да узимам
знаш да из географије ја петицу имам.
Географија није баш наука тешка
на тој страни књиге, штампарска је грешка.
Ако је то тачно да ме књига лаже
зашто ми то и наставник каже.
Ако те тврдоглавост твоја не постиди,
да се увериш, изађи, па види.
И одиста од сунца не беше ни зрак,
напољу је био баш тотални мрак.
Када назад ја похитах на спрат,
двадесет откуцава мој велики сат.
Како сам сметнула с ума ту ситницу –
другарице моја, лажеш за петицу!
Ненад Петровић и Слободан Ивановић
Ја волим школу
Већ је друга година како идем у школу. Сви причају како је школа лепа, а у ствари је нико не воли. Деца се често туку, па учитељица виче на њих. Онда их тужи родитељима, па их и они грде.
Ја волим школу – али, само кад је распуст!
Јована Петровић и Горица Станковић
Јесен
Стигла је јесен – поглед занесен.
Киша ме љуби – цвокоћу зуби.
Зелена бледи – јесен седи.
Птице одлећу – ја сањам о пролећу.
Стао ми мозак
Стао ми мозак
не знам ни да бекнем
сад бих неког
стварно да јако звекнем.
Стао ми мозак
ја морам да учим
не ради му се више
сад се само мучим.
Стао ми мозак
још ми се и спава
можда он ради
а сад забушава.
Никола Петровић и Ненад Глишић
1 на 1
Кад видимо празан терен,
кад усамљен стоји кош,
кад немамо друга посла,
када дан је сив и лош,
Војин и ја, млада браћа,
понесемо лопту совју,
па на терен истрчимо
и бацимо игру коју.
Војин ћесто побеђује,
али то ме не секира,
он кошарку игра стално
под обручем нема мира.
А ја чекам своју шансу,
ја сам храбар, ја сам смео,
једном ћу 1 на 1
да закуцам као Тео.
Војин Цветићанин и Вера Цветановић
Мој сан
Кошаркаш сам прави
иако сма мали
када лопту бацам на кош
публика скандира – хоћемо још!
Ја се трудим, ајмо трице
све због једне девојчице!
Стадион се тресе – још ,још, још
и у задњем нападу дајем кош!
Аутограме од мене траже,
свима је драго, мени најдраже.
Ово је мој животни сан,
знам да ће доћи и тај дан!
Катарина Јовановић и Миша Милуновић
Молба
Молим маме, молим тате
да не вичу и не прете
нек поштују дечја права
и погасе цигарете!
Много дима свима штети,
птици, цвету и планети.
Мање дима, цигарета
лепше ћемо сви живети.
дечји живот није огра
или нешто томе слично
живот то је кад волимо
и живимо породично!
Људи много, много пара
троше залуд због цигара,
читав свет на шкрге дише
не пушите, молим, више!
Јована Стојановић и Анита Пешић
Никола
добила сам млађег брата
радују се мама, тата.
Сви од среће плачу сада
запевало пола града.
баке, деке, ујне, све
руке увис подигле
фамилија цела слави
што је он лепотан прави!
Крупне плаве очи има
допада се зато свима.
Грле га и мазе
и превише пазе.
Сви се ево скупили
и лопту му купили
да голове ниже
и пехаре диже.
Поносна и ја ћу бити
брат ми је, то нећу крити
ја га волим срцем целим
и са њиме срећу делим.
Андрија Богдановић и Данијела Глишић
,,Џију џица је скуп свих борилачких вештина спојених у једно!“, зачу се глас тренера док се аутобус приближавао Сарајеву…
Ходао сам лагано приближавајући се татамију. Осећао сам лудо срце док је публика навијала за своје. Погледоа сам противника у очи. Гледао је и он мене. Подигао је леву обрву и подругљиво се насмејао.
Док сам летео преко татамија, нисам веровао да је толики бес могућ. Полетео сам ка њему, ударио га и он је пао. а онда се дигао и ударио ме. и опет ме ударио. И још једном. И још једном…Ма, ударао је колико је хтео.
Победио је. Ја сам изгубио. Онда је требало да се загрлимо. Таква су правила…а ја сам изгубио.
Кристина Стојановић и Дарко Михајловић
Липовац
Липовац скровито је место
пођем некад, не баш тако често
Поток мали крај манастира блиста
хладна вода у њему је чиста.
Место пунои хармоније мира
затрепере само звона манастира
пећина нас недалеко страши
мног, пак, уђе, ни мало се не плаши.
Крст на стени стамен стоји
до њега се пење ко се стрмине не боји
у дому колоније ствара
дружење и рима свему дају чара.
Стара липа поред дима шушти
док пишемо песму, киша тамо пљушти
Липовац је по липама добио име
понони су мештани, а имају и чиме.
Мирјана Цветићанин и Светлана Биорац Матић
МИМА
Четири године има
зове се просто – Мима.
Још о колонији појма нема
Ал` на колонији стихове спрема.
Помало нас кулира
испод ока гледа
Ал` се пред ,,великима“
ни за педаљ не да.
Када порасте и научи слова
заблистаће песничка
једна звезда нова.
(из дружења велике Миме и мале Цице :))
И још мало утисака са колоније ↓
Радионица 